*Postoji li lek za bol kada te napusti tvoj verni prijatelj — tvoja šapa? *

Ako postoji, nisam ga pronašla. Samo tišina… i uspomene koje bole kao da su juče nastale. Kažu da vreme leči sve. Ali kada odu one šape koje su pratile svaki tvoj korak, sa kojima si započinjao svaki dan — vreme odjednom postane sporo. Kada nas napusti ljubimac, prvo što osetimo nije tuga, već praznina. Ona tišina u stanu koja zvuči drugačije. Praznina koja ne liči ni na šta drugo.

**Naš Toni **

Mi smo izgubili našeg Tonija. Psa koji nije tražio mnogo — samo toplo mesto, miran kutak i svoj ritam dremki. Bio je naš mir. Naša tišina. Spokoj koji se osećao i kad ne bi ispustio nijedan zvuk. Njegov svet nije bio svet šetnji i uzbuđenja, već jednostavnosti i sigurnosti. Najviše je voleo komandu: „Ajmo u sobicu“, gde bi, na našem jastuku, započinjala još jedna dremka. Sad, kada ga više nema, učimo da ga ne tražimo pogledom — već sećanjem. Da umesto tuge biramo zahvalnost. Toni nas je naučio da sreća ne mora biti glasna, da ljubav može biti tiha — i da prisustvo ne prestaje onog trenutka kad fizički nestane.

**Dajmo sebi dozvolu da tugujemo **

Psiholozi često naglašavaju da je gubitak ljubimca jedan od najpotcenjenijih, a najdubljih oblika tuge. I ne volim kada čujem: „Dobro, šta ti je, to je bio samo pas.“ Ljubimac nije „samo“ životinja — to je deo naše svakodnevice, ritma, navika i, na neki tihi način, deo identiteta. Zato sebi nećemo govoriti da ne bi trebalo da nam bude teško. Plačimo ako nam se plače. Pričajmo o svom ljubimcu. Delimo uspomene. Tugovanje nije slabost.

**Ritual sećanja **

Nekima pomaže da naprave mali kutak sa fotografijom, ogrlicom ili igračkom. Drugima pomaže da pišu — pismo svom ljubimcu, ili tekst, kao ovaj moj. Pisanje je moj način da zahvalnost nadjača prazninu. Nema pravila. Neki posade drvo u znak sećanja, neki upale sveću, a neki jednostavno u tišini izgovore ime svog ljubimca. Sve su to načini da ljubav dobije oblik i da tuga nađe svoje mesto u miru.

**Neka praznina neko vreme diše **

Prva misao mnogima bude: da li da uzmem novog ljubimca, da mi zaleči ranu? Ili, sasvim suprotno — da se zareknem da više nikada neću prolaziti kroz isto, jer ne želim ponovo da boli. Razumem i jedno i drugo. Stručnjaci savetuju da sačekamo dok bol ne splasne, jer novi ljubimac ne treba da zameni onog koji je otišao — već da pronađe novo mesto u domu i srcu, kad budemo spremni.

Sećajmo se sa osmehom

Proći će vreme i setićemo se onih sitnica koje smo mislili da smo zaboravili. Sećam se jedne tipične Tonijeve situacije: dok su gosti ulazili u kuću, Toni je, naravno, lajao kao pravi domaćin. A onda, čim su vrata za njima bila zatvorena, shvatili smo da je on ostao napolju — s druge strane. Sedeo je tamo, tih i strpljiv, kao da čeka red da opet uđe. Smejali smo se i govorili mu: „Pa kakav si ti to pas, Toni? Zagrebi šapom, zalaj da te čujemo!“ Ili kako bi znao da zatraži pažnju — da izvede mali cirkuski trik, stane na dve šape i gleda nas pravo u oči dok ručamo, kao da kaže: „A meni?“ U tim trenucima ćemo možda zaplakati, ali sve češće — nasmejati se. I sve češće ćemo ih se sećati u nadi da ih nikada ne zaboravimo.

**Zahvalnost umesto tuge **

Zato ovaj tekst posvećujem mom Toniju. Iako mislim da ljubimci žive prekratko, radujem se što smo delili lepe trenutke — makar i tih jedanaest godina. Koliko mi je danas teško, još teže mi je da pomislim koliko bismo izgubili da ga nikada nismo imali. Eh, šta bismo sve propustili... Zato danas nisam sebična. Puštam ga da mirno ide, sa zahvalnošću za sve što je bio i za sve čemu nas je naučio.

*Toni, hvala ti što si nas naučio da je sreća u jednostavnom, mir u tišini — a ljubav večna, čak i kada više nisi tu. *

Možda je to i najveća lekcija ljubavi — da nas ostavi drugačije nego što nas je pronašla.

Vaša, Verka Blogerka