Vreme čitanja: Oko 4 minuta

Život sa psom često ima poseban ritam. Onaj sporiji. Opušteniji. Bez žurbe na posao i stalnog gledanja na sat. Kod nas su nedelje upravo takve. Posle 11 godina zajedničkog života pronašli smo neki naš ritam, malo naš, malo njen. Uglavnom njen, ali dobro…ko broji. Ipak, čak ni nedeljom nema dugog spavanja.

Pee o’clock: Alarm koji se ne odlaže

Pre jutarnje kafe, nekad i pre prvog umivanja, začuje se poznata kuknjava koja jasno poručuje da je „pee o’clock“. Ko živi sa psom zna da tu nema odlaganja, nema pregovora. Navlačim prve stvari na sebe, u polusnu dohvatim povodac i uz rutinsko „sedi“ krećemo napolje. Hop, hop, hop niz stepenice — ona već potpuno budna i spremna za dan, a ja još uvek pokušavam da shvatim šta se dešava dok mi hladan jutarnji vazduh polako otvara oči. Takva je svakodnevica života sa psom — dan počinje mnogo ranije nego što bismo možda želeli.

Ritual kod pekare: Pršuta i vojničko držanje

Usput svraćamo do pekare po hleb. To je već naš mali nedeljni ritual koji se ponavlja iz nedelje u nedelju. Luna uredno sedne vezana za stub, i svako je pohvali kako izgleda kao vaspitan pas. Naša pekarka nas već dobro zna i bez mnogo reči izvuče komad pršute i uz osmeh umasti Luni brkove. Male scene poput ove čine svakodnevicu života sa psom posebnijom nego što deluje na prvi pogled.

Mala drama ispred prodavnice

Posle pekare svraćamo i do prodavnice. Tu se često zadržim malo duže, pa redovno provirim kroz staklo da vidim šta Luna radi. Još od onog dana kada je nekako uspela sama da se odveže i uđe unutra tražeći nas (i dan-danas ne znam kako) više nikad nisam potpuno mirna. Naravno, usput se isvađa sa ponekom ženkom. Nakostreši se, podigne gornju usnu i u tom trenutku komande kao da ne postoje. Ali ako ugleda mužjaka, zaleti se sa takvim žarom da se igra da ih neretko i uplaši. A onda, pomahnitalim repom, pozdravlja sve redom. Komšije, prolaznike, poznate i nepoznate. Nju ne zanima ko je voli malo manje. Svako zaslužuje jedan veseli pozdrav. Ko ima psa zna koliko su takvi susreti deo svakodnevnog života sa psom.

Lunch o’clock: Red mora da postoji

Tako počne naša nedelja. Ne stignem ni da joj skinem ogrlicu kako treba, već počinje nova kuknjava: „Lunch o’clock.“ E, tu nastupa ozbiljna procena situacije. Ako su gazde na okupu — jede se. Ako neko od ukućana još nije tu ili vidi da se neko sprema da izađe iz kuće, sledi bojkot. Hrana se ne dira, jer red mora da postoji. Tek kada proceni da su svi uslovi zadovoljeni, pristupa činiji sa ozbiljnošću kao da obavlja najvažniji dnevni zadatak.

Nakon toga sledi nedeljni režim odmora. Izležavanje. Sa kreveta na krevet. Menjanje poza. Jedno oko zatvoreno, drugo poluotvoreno čisto da proveri gde smo mi i da li se slučajno negde ide bez nje.

Popodnevna groznica: Pravac gepek

A popodne… popodne je rezervisano za beg iz gradske gužve. Čim primeti da počinje pakovanje, kuknjava se ponovo aktivira. Onaj uzbuđeni ton koji jasno govori da zna da se nešto sprema. Hodanje za mnom iz sobe u sobu, kontrola svakog pokreta, svake torbe. Povodac jedva stignem da uhvatim, a ona već vuče ka izlazu. Niz stepenice jurimo kao na startu trke. Napolju već njuši vazduh, traži pravac i bez greške pronalazi naš auto. Vrata se otvore i hop! Već je u gepeku, spremna za avanturu. Kao da je to njeno mesto odavno rezervisano. I možda i jeste.

Kako smo izgradili ovaj mir

Na kraju dana, kada se vratimo kući, avantura se polako smiruje. Uz još jednu kratku šetnju i obavezno proveravanje da li je neko možda nešto ispustio u kuhinji, Luna se konačno sklupča na svom mestu. Rep više ne udara o nameštaj, disanje se smiri i kuća ponovo utihne.

I kada sve to ovako ispričam, može delovati pomalo bajkovito. Kao neka idila u kojoj pas i čovek savršeno funkcionišu u svom malom, dobro uvežbanom svetu. Ali istina je da na početku života sa psom nije bilo baš tako.

Kada je Luna bila štene, ništa nije imalo ovaj ritam. Bilo je neprospavanih noći, mokrih patika, pogrešno sažvakanih stvari i mnogo pitanja da li radimo sve kako treba. Trebalo je vremena da se upoznamo, da naučimo jedni druge i da polako izgradimo ovaj naš svakodnevni tempo. Zato danas sve deluje lako. Ali iza te lakoće stoji proces, strpljenje i mnogo zajedničkih dana.

Jer ljubimac nikada nije igračka. Ljubimac je odgovornost, obaveza i odnos koji se gradi godinama. A kada ga izgradite, dobijete nešto mnogo više od rutine. Dobijete saputnika koji vas svakog jutra, tačno u „pee o’clock“, podseti da je vreme da dan počne.

Vaša, Verka Blogerka