Vreme čitanja: Oko 3 minuta

April je mesec kada naš grad konačno prodiše. Sa prvim lepim danima, svi mi sa svojim ljubimcima pohitamo u parkove i na šetališta. Ipak, dok uživamo u dužim danima, naši maniri postaju vidljiviji nego ikada. Imati gradske manire za nas ne znači raditi velike stvari, već biti svestan da trag koji ostavljamo mi i naši ljubimci direktno utiče na to kako nas okruženje posmatra. To je onaj naš tihi, nepisani dogovor dok držimo povodac u ruci. Onaj dobar osećaj jer znamo da naši ljubimci nisu razlog zbog kojeg neko koluta očima, već primer vaspitanja koje svakog dana iznosimo napolje.

Čistoća je naša obaveza

Svi smo bar jednom prisustvovali onom neprijatnom trenutku: pas obavi svoje, a vlasnik se zagleda u telefon i samo nestane. Svaki put kada se to desi, neko drugi mora da zaobilazi taj trag, a bes se sruči na sve nas „one sa psima“. Zato su kesice za nas više od obaveze. One su osnovna kultura. Nosimo ih uvek i svuda: u jakni, torbi, i u džepu ne zauzimaju mnogo mesta. A kada pokupimo za svojim psom, mi ne čistimo samo ulicu, već čuvamo sliku naših ljubimaca i obraz svih nas koji ih volimo.

Mir u zgradi kao zajednička vrednost

Znamo da pas koji neprestano laje dok nismo kod kuće pokušava nešto da nam poruči. Možda je usamljen ili mu je dosadno, ali mir u zgradi nije luksuz, već deo normalnog života. Naš rad sa psom da bude smiren dok je sam nije samo stvar komšijskih odnosa – to je naša odgovornost i briga o njihovom miru.

Kultura u liftu i prevozu

I u liftu i gradskom prevozu pravila su jasna. Ne moramo baš uvek da čekamo da nas neko zamoli da skratimo povodac; Umemo da prepoznamo strah ili nesigurnost drugog vlasnika pre nego što do susreta uopšte dođe. A ako koristimo prevoz, poštujemo pravilo visine ljubimca, skraćenog povoca i transportera – to je ona fina granica koja nas deli od haosa.

Povodac je ruka koja čuva

Iako svi volimo da vidimo naše pse kako slobodno trče, svesni smo da ipak grad nije livada. Povodac je naša ruka koja ih čuva od saobraćaja i gužve, ali i način da pokažemo poštovanje prema drugim psima koji možda nisu raspoloženi za igru i druženje. Čak i u parkovima, trudimo se da poštujemo satnicu, jer mi poštujemo pravila zajednice.

Obećanje koje im dajemo svaki dan

Vakcinacija, čip i redovna nega za nas nisu papiri za inspekciju. To je ono tiho obećanje koje svakodnevno dajemo svojim ljubimcima: da ćemo uraditi sve da budu bezbedni i zdravi uz nas što duže. Oni ne mogu da biraju veterinara, ali mi biramo da budemo odgovorni vlasnici.

A šta kaže zakon?

Ako te zanima da čuješ kako stvari stoje iz ugla zakona – osvrni se na 16. epizodu našeg NjušCast-a. Ugostili smo advokata koji je nam je do detalja objasnio sve nedoumice: od odgovornosti u slučaju koškanja, do pravila za opasne rase i nasilja nad životinjama. Celu epizodu možeš pogledati ovde: https://www.youtube.com/watch?v=P-u5ctL75hw

*Svesni smo da nismo sami na ovom betonu. Svaki put kad se sklonimo, kad sačekamo ili kad pokupimo ono što niko ne vidi, mi pravimo prostor u kome su psi dobrodošli. *

Zato, sledeći put kad uzmemo povodac u ruke, setimo se: ne šetamo samo psa. Šetamo sliku o svima nama.

I da... hajde da ne izneverimo tu bezuslovnu veru kojom nas prate – za njih smo ceo svet i jedini primer koji imaju. Poštuj pravila, ne brukaj svog ljubimca.

Vaša, Verka Blogerka