Vreme čitanja: 4 minuta

Kada kažemo „dresura psa“, mnogi prvo pomisle na komande poput „sedi“, „lezi“ ili „čekaj“. Međutim, život sa psom u gradu mnogo je više od toga.

Dresura se ne meri brojem naučenih trikova, niti time koliko pas poslušno izvršava komande. U svakodnevnom životu najvažnije je da pas nauči kako da se ponaša u različitim situacijama, ali i da vlasnik nauči da razume svog ljubimca. Zato dresura ne počinje na poligonu i ne završava se kada pas savlada nekoliko komandi. Ona počinje onog trenutka kada pas dođe u naš dom i traje kroz svaku šetnju, odlazak u park, vožnju gradskim prevozom, susret sa drugim psom ili kratko sedenje u kafiću.

Pas u stanu: Da li mu je zaista potrebno dvorište?

Jedna od najčešćih zabluda jeste da pas nije za stan i da će mu biti dobro samo ako ima veliko dvorište. Istina je da psu mnogo više od samog prostora znači kako provodi vreme.

Dvorište nije zamena za šetnju.

Pas koji je stalno pušten u istom dvorištu vremenom upozna svaki njegov ugao. Ako nema dovoljno novih sadržaja i aktivnosti, može početi da se dosađuje, kopa, laje na prolaznike ili traži druge načine da potroši višak energije.

Mentalna stimulacija je jednako važna kao i fizička aktivnost.

Šetnja nije samo prilika da pas obavi nuždu. To je vreme kada istražuje mirise, upoznaje okolinu, susreće druge pse i ljude i koristi svoje čulo mirisa. Zato kvalitetna šetnja često znači mnogo više od jednostavnog izlaska „oko zgrade“.

Pažnja vlasnika pravi veliku razliku.

Pas koji živi u stanu, ali ima redovne šetnje, igru, kontakt sa vlasnikom i priliku da istražuje, može biti mnogo zadovoljniji od psa koji ima dvorište, ali veći deo dana provodi sam. Drugim rečima, nije presudno koliko kvadrata imamo. Važno je koliko kvalitetnog vremena provodimo sa svojim psom.

Pre nego što dresiramo psa, naučimo pravila gradskog bontona

Život u gradu podrazumeva da delimo prostor sa drugim ljudima, decom, starijima, drugim psima i životinjama. Zato odgovornost vlasnika počinje mnogo pre nego što izgovorimo prvu komandu.

**Pokupite za svojim psom. **

Ovo je osnovna kultura i znak poštovanja prema komšijama i sugrađanima. Niko ne želi da ugazi u ono što je vaš pas ostavio za sobom.

**Koristite povodac tamo gde je potreban. **

Možda je vaš pas najmirniji pas na svetu i možda znate da nikada ne bi nikoga povredio. Ipak, ne osećaju se svi ljudi prijatno kada im pas slobodno prilazi. Isto važi i za druge pse – ne znamo kakav je njihov temperament, iskustvo ili trenutna reakcija.

**Ne koristite silu. **

Vikanje, zastrašivanje i fizičko kažnjavanje ne grade poverenje. Mnogo bolje rezultate daje nagrađivanje poželjnog ponašanja – pohvalom, poslasticom ili igrom, uz mirno preusmeravanje psa kada uradi nešto što ne želimo. Cilj nije da pas sve radi zato što se plaši kazne. Cilj je da nauči šta se od njega očekuje i da se oseća sigurno dok to uči.

Deca i psi: Učenje počinje od odraslih

Susret deteta i psa može biti predivno iskustvo, ali odrasli imaju važnu ulogu u tome da on bude bezbedan i prijatan za obe strane. Ako se dete plaši pasa, nije dobro dodatno podsticati paniku. Vriska, naglo povlačenje deteta ili burna reakcija odraslog mogu kod deteta stvoriti utisak da je svaki pas opasnost. Zato decu treba učiti da poštuju pse, ali i da prepoznaju njihove granice.

**Nepoznatom psu ne prilazimo bez pitanja vlasnika. **

Čak i kada pas deluje umiljato, prvo pitamo da li smemo da ga pomazimo. Ako vlasnik kaže da može, pustimo psa da sam priđe i upozna nas.

**Pas nije igračka. **

Dete treba da zna da se psu ne prilazi dok jede, pije vodu ili spava. Ne vučemo ga za rep i uši, ne jašemo ga i ne teramo ga na igru kada želi da se skloni. Isto tako, odgovornost nije samo na detetu. Odrasli treba da budu tu da nadgledaju odnos deteta i psa i da pomognu detetu da nauči kako da poštuje granice svog četvoronožnog prijatelja.

Dresura je komunikacija, a ne dominacija

Najbolje vaspitan pas nije nužno onaj koji savršeno izvršava svaku komandu. To je pas koji može mirno da prođe pored drugog psa, da sačeka na ulici, da se ponaša pristojno u gostima, da putuje bez velikog stresa i da razume šta se od njega očekuje. Ali isto tako, to je i vlasnik koji zna da prepozna kada je njegovom psu nešto previše, kada mu je potrebna pauza ili kada se plaši.

Zato dresuru ne treba posmatrati kao borbu u kojoj čovek mora da „pokaže ko je gazda“. Ona je mnogo više od toga – to je svakodnevna komunikacija između čoveka i psa. Kada gradimo odnos na poverenju, strpljenju i doslednosti, ne dobijamo samo poslušnijeg psa. Dobijamo ljubimca koji se uz nas oseća sigurnije, a zajednički život postaje lepši i za njega i za nas.

Jer cilj nije da imamo psa koji nas se plaši.

Cilj je da imamo psa koji nam veruje.

Želite još praktičnih saveta i priča iz prve ruke?

Za još korisnih saveta, iskustava i razgovora o svim izazovima i lepim trenucima života sa ljubimcima, poslušajte našu 29. epizodu NjušCast-a!

Vaša, Verka blogerka