Vreme čitanja: Oko 4 minuta

Volim decembar. Volim ga jer se u vazduhu oseti neka posebna toplina, jer je to mesec zbližavanja, okupljanja i darivanja. Volim ga jer ljudi, makar na kratko, zastanu, pogledaju jedni druge i sete se koliko je važno biti blizak.

Posebno volim decembar i zato što je to mesec kada smo prvi put otvorili vrata svog doma za našu Mazu. Od tada, za mene decembar ima još dublje značenje — postao je mesec odluka koje menjaju život, mesec empatije i odgovornosti.

I baš zato što decembar nosi toliko lepih stvari, uvek me zaboli ono što mu se iznova vraća — buka petardi. Kao da u mesec koji bi trebalo da bude topao i tih, svake godine unesemo nešto što ga učini teškim za mnoge. Dok jedni slave, drugi strepe. Dok se neko raduje, neko se skriva. Decembar je, nažalost, postao i mesec petardi.

Kad zvuk prestane da bude samo zvuk

Petarde se često doživljavaju kao bezazlena zabava, ali snažni i nagli zvuci nisu samo neprijatni — oni mogu izazvati stvarne povrede čula i ozbiljan stres.

Kod pasa i mačaka, čulo sluha je višestruko osetljivije nego kod ljudi. Iznenadni prasci mogu dovesti do: • oštećenja bubne opne • privremenog ili trajnog gubitka sluha • dezorijentacije i poremećaja ravnoteže • paničnih reakcija, bežanja i povređivanja

Kod ljudi, naročito dece, starijih osoba i osoba sa teškoćama u razvoju, petarde mogu izazvati: • oštećenje sluha i zujanje u ušima (tinitus) • glavobolje, vrtoglavicu i povišen krvni pritisak • napade panike i pogoršanje anksioznih stanja • senzorno preopterećenje kod osoba iz spektra autizma

Zvuk ne mora da ostavi vidljiv trag da bi ostavio posledice.

Radost se ne meri decibelima

Navikli smo da mislimo da slavlje mora da bude glasno. Ali prava radost nikada nije bila stvar buke. Radost se ne meri jačinom zvuka, već toplinom trenutka, sigurnošću i mirom koji delimo sa drugima. Kada niko ne strepi, kada se niko ne skriva, kada niko ne zatvara uši — tada praznici zaista imaju smisla. Biramo lampice koje sijaju jače, ali praznike koji su tiši. Slavimo svetlom, pažnjom i bliskošću.

Male stvari koje greju

Pomoći ne mora da znači mnogo. Ponekad je dovoljno da pogledamo oko sebe i uradimo ono što je do nas. Zato ovog decembra biram drugačije izbore: umesto petarde — toplo ćebe ispred zgrade. Posudu sa hranom i vodom za one uplašene šape koje Novu godinu dočekuju same. Sitnice koje možda ne prave buku, ali prave razliku.

Kad petarda uđe u kuću

Naša Luna ne razume praznike. Ne zna šta slavimo i zašto nešto mora da pukne. Kada se začuje petarda ili vatromet, ona se trese, laje izbezumljeno i u tim trenucima kao da nas uopšte ne prepoznaje. Strah je jači od svega. Dok je držimo i pokušavamo da je umirimo, uvek se pitam — kako li je onima koje nema ko da zagrli? Kako je napuštenim životinjama na ulici, onima koji nemaju sigurno mesto, topao dom i ruke koje će ih utešiti kada buka odjekne?

Empatija kao praznični izbor

Zato neka nas ovaj decembar podseti da su najlepši pokloni oni koji traju duže od praznika. Umesto buke i kratkotrajne zabave, birajmo pažnju i brigu. Birajmo i tišinu kao čin poštovanja, jer ona nije prazna — u njoj ima mesta za mir, sigurnost i razumevanje.

Petarde traju nekoliko sekundi. Strah i stres ostaju mnogo duže. Zato je odluka da ne pravimo buku često najveći poklon koji možemo dati drugima.

Jer decembar je mesec empatije — a radost se ne meri decibelima.

Vaša, Verka Blogerka